Dobijanjem privilegije da se rodiš u zemlji Srbiji, dobijaš mnogo više od pasoša i bedne reputacije u svetu. Naime, ti postajes superčovek koji zna sve, ume sve, o svemu i svačemu ima mišljenje i nikada, ali nikada ne greši. Zašto bi ti bio u krivu? Realno. Ja prvi retko kad priznam da nisam u pravu ili da je moje mišljenje pogrešno. Ne posedujem ja džabe srpski inat.
No, hteo sam kazati da ovde (Srbija, 2011. god.) čovek ceo svoj život proživi pod nekakvom lupom radoznalih, sveznajućih poznanika, komšija, prolaznika... Ne možes ni da kupiš hleb da ne doživiš da te neko cilja pogledom sa terase i u svojoj glavi širi nekakve teorije. Tvoj život je zanimljiv svima, kao da si neka tobož holivudska zvezda...ili makar Pinkova. Svi daju sebi za pravo da te kritikuju iako su to toliko nebitne osobe, da bi radije otišao i bacio se u 'ladni Dunav nego njih poslušao. Ipak, sa tim moraš da živiš i prihvatiš da si i ti jedan od njih. Tačno je da te zabole sa kim je došla ona mala slatka sa drugog sprata što ima dobar batak, ne želiš da slušaš takve priče svoje babe,majke,oca,dede, jer ti nisi takav. Slučajno ćeš baciti pogled kroz prozor i videćeš sina direktora lokalne propale firme u svom Mercedesu A klase i da je on taj koji radi nečasne radnje sa malom slatkom. Ali da se razumemo, nisi ti takav, ne interesuje tebe to.Ti si moderna generacija koja se odriče takvog nasleđa.Trudiš se da budeš iznad toga, da ne budeš smarač koji će svima da zabada nos u sve i da se pravi pametan. Međutim, ne ide to tako. Deo si sistema, onog koji opstaje u ovom obliku godinama, moraš biti njegov deo ili nećes preživeti. Budi kritičar, pljuj po svima, daj sebi za pravo da si iznad svih. Vodi se time i biće ti lepo.
Ja volim da kritikujem. Prihvatio sam ovakav način života i prilagodio mu se. Hejtovaću (hate-mržnja) sve što mi se ne svidi i zabole me. Može mi se. Mislim, živim u Srbiji,tu nikad ništa ne valja, sigurno da imam razloga za kritiku. Uostalom, ja sam svaki dan kritikovan zbog lenjosti (otud i naziv bloga "nemrd") i svojih "neobičnih razmišanja". Tu kod "neobičnih razmšljanja" se krije i poenta ovog članka. Hteo sam da posvetim ovo pisanje onim mojim stavovima koji dobijaju kritiku društva i okoline u kojoj se nalazim, ali sam morao da dam "mali" uvod, da razumeju ljudi kako ja vidim naše današnje društvo, pogotovo malogradjansku zajednicu odakle dolazim.
Kada govorim o svojim razmišljanjima, počeću od onog najbezbolnijeg, koje nije ni toliko bitno i od neke velike da kažem važnosti. To je priča o globalnom zagrevanju i siromaštvu u svetu. Jao majko moja mila! Svaki dan slušam kako mi kenjaju o tome kako nafta sjeba planetu, uništi medvede, kako kese zatrovaše staništa žutokljunih balegara koji žive samo u predelima bedom pogodjene Afrike! Alooo breeeeeeee! O čemu pričate ? Zar ste našli nama danas, u svetu gde se bez nafte i preterane upotrebe struje ne može? Generaciji u kojoj je "trovanje" reč ko "dobar dan"! Šta mene boli uvo što će neka vrsta da rikne ? Jel ja treba svoj život da posvetim tome da jedna smrdljiva vrsta opstane ? Hoće li svet biti bolje mesto? Da li će ministar Dulić tada imati veću platu? Ne mogu da verujem da postoje ljudi koji se danas cimaju oko toga,a da nemaju neku zaradu. Realno gledano, ako će svet da ode u tri lepe, neće on otići jer mi vozimo Yuga 92 godište, već zbog sjebanih glava vodja velikih moćnih zemalja. Isti ti veliki moćni svaki dan melju o gladi u Africi, o tome kako moramo podići svest stanovnika naše planete da bi opstali, a ovako se rokaju i kokaju sa kasetnim bombama ko da su bombone. Licemerje na delu. Još više me čudi kada čujem da postoje tri osobe u Srbiji koje sam doveo na granicu plača sa ovakvim stavom. Leba nema da se jede kod nas, a mi čavrljamo o problemima u drugim zemljama. Zato nikad neće ništa ni biti od nas. Gledaj use, i u svoje kljuse. Tako se nekako kaže i lepo je to sročio naš narod.Još samo da se pridržavamo toga. I da, koliko god mene kritikuju da sam bezobzirni skot, toliko ću ja njih da kritikujem da su napušeni hipici koji nemaju pametnija posla nego da vode računa da li koriste biorazgradive kese i da li svakog dana klikću na fejsu dugmence LIKE, da bi pomogli ljudima koji umiru jer je narod divljina. Molim lepo...
Drugi stav zbog kojeg sam osporavan, doduše ne od većine, samo možda oni koji me najbolje poznaju (tu računam i svoju majku) jeste najbolje opisan u ovoj rečenici " Čaša je uvek poluprazna". I u pravu sam (zamislite!). Imam skoro 22 godine i može se reći više nego solidan život. Skoro uvek sam imao šta sam hteo, nisam doživljavao neke golgote,ali opet sam više nego siguran da je pesimizam ono što što me tera da menjam sebe i stvari oko sebe. Ne volim kada sve što ti se desi u životu shvataš i primaš porukom " Dobro, šta je tu je, desilo se, ništa strašno". Naravno da je strašno. Strašno je jer si ceo svoj jebeni život gledao ružičastim očima. Ne, tebi se ne može desiti da ugaziš u pseći izmet, jer ti misliš pozitivno, ti si vedar i čio tip kojem ništa ne može da zasmeta! Debilu. Na primer, izvodi se penal. Šanse su fifti-fifti. Zašto je lakše biti optimista i reći da ga penaldzija zavlači u gornji desni, nego biti realan i reći da to ide preko gola? Lično, uvek je lakše postaviti se da ćes doživeti razočaranje, pa onda videti šta i kako dalje. Ako ne budeš u pravu, Bože moj, još lepše. Ne volim (da ne kažem mrzim) persone koje su uvek optimisti, uvek znaju da će sve biti diiiiiivno. Ceo svet gledaju ružičasto i tako se kriju iza surove stvarnosti. Pa i na ispitima, sa kojima muku mučim, i tu sam uvek pesimista, stalno očekujem da ću biti onaj koji će pasti, kojeg će zeznuti neko neobično pitanje. Na stranu to što sam skoro uvek u pravu, to me na neki način tera da pogledam i neka pitanja koja mogu biti,a ne očekujem ih. Možda sada malo priglup primer, ali ima tu istine, to bar tako kod mene deluje. Da ne širim više, budi realan, ne ulepšavaj stvarnost i uvek budi spreman na najgore, jer život uglavnom nisu med i mleko.I ne, neće biti bolje ako ti mišliš tako!
